Razgovarala: Bojana Guberac
„Rođena u Kruševcu. Živela u Beogradu. Radila nikad ništa. Pisala kad mora. Voli u Rijeci“, ovim riječima je napisana vjerojatno jedna od najzanimljivijih „bilješki o piscu“, a nalazi se u novoj knjizi pjesnikinje Fride Šarar.
Nakon prvijenca, zbirke pjesama „Halter ego“ Šarar donosi knjigu tvitova „Ženo, pokrij tu dušu“ u izdanju VBZ-a. Fridine misli, poeziju, priče i kolumne čitamo i pratimo na društvenim mrežama ponajviše zbog njezine istančane neposrednosti i autentičnosti pa ju je lako favorizirati čak i kada se s njom ne slažemo. Njezina nova knjiga, stoga, djeluje kao intelektualni i filozofski „orgazam“.
Zasigurno će se naći netko tko smatra kako su tvitovi suviše banalni da bi imali umjetničku, književnu ili filozofsku vrijednost, ali nova vremena donose i nove forme s vrlo jednostavnim pravilima – ili si dobar ili nisi. I mada bismo mogle knjigu do besvijesti opisivati, nekako je najvjerodostojniji pregled dao korisnik Twittera čija se misao i našla u knjizi, a kaže: „Fridini tvitovi anarhični su manifest nečega što nema ime. Kao da su uklesani u kamen šumskog svetilišta zaraslog u mahovinu.“
S autoricom smo razgovarale o knjizi, filozofiji i svemirima u svemiru.
Koliko sam upoznata, ispravi me ako griješim, ovo je prva ovakva knjiga na ovim prostorima (knjiga tvitova). Kako je uopće došlo do toga da knjiga izađe u takvom obliku?
Nisam sigurna da je ovo prva knjiga tvitova na našim prostorima, iako nisam čula da postoji još neka. Ja se svakako nisam vodila postojanjem/nepostojanjem tuđih knjiga, pri objavljivanju svoje. Taj put, od objavljivanja tvita na društvenoj mreži do objavljivanja istog u knjizi, za mene je bio spontan, prirodan i veoma intiman. Nisam formalista i ne smatram da je pisana umetnost moguća samo u zadatim i priznatim književnim formama. Svako dobro pisanje je umetnost, bez obzira da li je zabeleženo na zidu, vratima javnog wc-a, margini knjige ili nije ni zabeleženo, možda je ostalo u glavi.
Pre desetak godina sam otvorila nalog na Twitteru i počela tamo da pišem onako kako inače pišem po svojim dnevnicima i sveskama. Nisu me zanimale tuđe interpretacije Twittera, u njemu sam videla samo praznu kućicu u koju treba upisati slova. A slova su iz mene uvek izvirala i tražila mesto u svetu gde mogu da se usele. I tako se između Twittera i mene desio „klik“, ljubav na prvi pogled. Pisala sam kao da sutra ne postoji, kao da pričam sama sa sobom, kao da se ispovedam. Ljudi su prepoznali tu neposrednost, ljudi uvek namirišu krv na mrežama, počeli su da me prate u velikom broju. Neki su me obožavali, neki su me mrzeli, neki su mi u inboxu prepričavali svoje živote i tražili od mene savete, kao da sam guru. Oko tog profila se digla velika prašina i ujdurma. Prozvali su me Kraljicom Twittera, a ja sam i dalje, u žiži pažnje, hejta i ljubavi, pisala kao da sam sama.
U to vreme sam bila u prelomnoj fazi života i u mojoj glavi je vladao kreativni lom, bućkuriš osećanja i ideja kakav se više nikad neće ponoviti. Ja sam tako pisala na nekoj mreži tada i više nikad. Nisam imala nikakav plan u vezi svih tih tvitova, mislila sam da ih puštam niz vodu i da ih nikad više neću videti. Odnosila sam se prema svom pisanju hazarderski i nihilistički. Na kraju sam, posle jedne benigne ljubavne svađe, iz hira ugasila Twitter, i sve što sam pisala na njemu je nestalo.
Takođe sam imala veliki otpor prema izdavaštvu i objavljivanju knjige. Smatrala sam da nešto tako intimno ne sme da bude pisano sa planom, niti zarobljeno u korice knjige. Tek godinama kasnije, kada sam, pod pritiskom bliskih ljudi bila nagovorena da objavim prvu zbirku poezije „Halter ego“, shvatila sam koliko knjiga oslobađa autora i koliko je bitno da se ono što smo napisali osamostali od nas i odmetne u vlastiti život. Onda sam se oglasila na mrežama i pozvala sve ljude koji su možda negde sačuvali moje stare tvitove, da mi ih pošalju. I nekoliko ljudi se zaista javilo, čuvali su u svojim kompjuterima, neki čak i u sveskama, ono što sam pre deset godina pisala na Twitteru. Ja sam se vrlo dobro sećala koliko su moje misli iz tog perioda bile lude, poetične i imale neku posebnu snagu. Ali nisam bila sigurna da ću ih tako doživeti i sada, sa odmakom od jednu deceniju. Međutim, sve se vratilo, sve me preplavilo, negde su mi i oči zasuzile, negde sam se ježila i znala sam da je vreme da taj period života zapakujem u knjigu i pustim ga među ljude. Poslala sam tvitove u VBZ i Drago Glamuzina je rekao „da“.
Foto: Frida Šarar
Nisi više aktivna na Twitteru, koliko znam „izbrisala“ si ga, pa me tim više zanima što za tebe znači „okupljanje“ mnogih tvitova na jednom mjestu, ukoričenim za budućnost?
Ova knjiga mi posebno znači, baš zato što je ni iz čega nastalo nešto, što je jedan moj, donekle destruktivan i haotičan preiod života, sasvim slučajno dao plodove kojima se nisam nadala, što je vreme koje sam provela za kompjuterom na Twitteru (ponekad i cele dane) ipak na kraju došlo na „naplatu“ i što mi je ovo još jedan dokaz da iskren, bezrezervan i požrtvovan trud i davanje, nikad ne prolaze nezapaženo.
Ja danas opet imam nalog na Twitteru, ali tamo ne možete pročitati ništa slično onome što se nalazi u knjizi. To više nije taj Twitter, niti sam to više ona ista ja. Zato je knjiga „Ženo, pokrij tu dušu“ jedan svet za sebe, koji postoji samo među tim koricama i više nigde.
Tvit ljude asocira na kratku misao, no u knjizi pronalazimo i nekoliko vrlo intimnih priča pa se samim time nekako razbija stereotipizacija Twittera kao takvog. S obzirom da se ne uklapaš u okvire, onda me to i ne čudi nego me zanima zašto si baš te priče odlučila podijeliti na Twitteru i zašto su se baš one našle u knjizi?
Pored kratkih formi, tvitova, koji sadrže maksimalno 140 karaktera, tu su i tvitlongeri, uobičajena Twitter aplikacija iz tog vremena, koja se koristila kad ono što imaš da kažeš ne može da stane u običan tvit. U tvitlongerima sam pisala kratke priče iz svog života i to je sve bilo deo mog regularnog bitisanja na Twitteru. Tako da je knjiga zapravo mešavina misli/sentenci/aforizama/tvitova, nazovite ih kako god, i kratkih priča, koje se uzajamno prepliću sa tvitovima, uz ilustracije koje prate tekst. Zapravo je to jedno zgodno štivo, kome čovek može stalno da se vraća, da čeprka po njemu sa svih strana, da uranja i izranja kako mu se prohte. Zastaneš, pročitaš nekoliko rečenica, pa nastaviš dan. Ova knjiga ne obavezuje i ne opterećuje, ona šapuće i miluje, urezuje se u dušu i pamti.
Po sadržaju knjige i napisanim mislima da se primijetiti da si po vokaciji filozofkinja. Vjerojatno tada nisi ni razmišljala da pišeš filozofski sadržaj, a na kraju je ispalo tako pa me zanima što misliš o filozofiji u takvom formatu? Primjerice, mnogi su Instagram poeziju osudili jer je previše dostupna i svjetovna.
Filozofija je uvek prisutna u mom pisanju, ako ne eksplicitno, onda kao mehanizam koji strukturira moje misli i pomaže mi da jasnije vidim sebe i svet. Filozofija nije doktrina koju nosite sa sobom, ona je metoda koja vam pomaže da razlikujete zabludu od činjenice, laž od istine, galamu od konstruktivne rasprave… Ja sam filozofski promatrala svet još od rane mladosti. Duboko su me pokretala pitanja smisla i suštine, stvarnosti i istine. Mislila sam da ću, studirajući filozofiju, dobiti odgovore na pitanja koja me muče. Ali već u prvom semestru vi shvatite da nikakvi gotovi odgovori ne postoje i da niste došli tu da primite mudrost, već da je traganje za istinom/smislom/suštinom jedan proces koji možda nema kraja i tokom koga se sve stalno dovodi u pitanje. Moje misli su uvek prožete filozofijom, pa je normalno da je ona vidljiva i u pisanju, koje nije ništa drugo do pokazivanje vlastitih misli. Da li je Twitter mesto za bavljenje filozofijom i da li je Instagram mesto za poeziju? Naravno da jesu, zašto ne bi bili. Ako je neko loš filozof ili loš pesnik, on će biti loš gde god da ga objaviš. A dobar će biti dobar i kad piše flomasterom po vratima javnog toaleta. Ljudi moraju da shvate da ne postoji nikakav virtuelni Ustav koji zabranjuje bilo koju temu na bilo kojoj platformi i da ne postoje instance koje će vam ograničiti domen života na društvenim mrežama. Možete da pišete o čemu god hoćete, gde god hoćete.
Što za tebe uopće predstavlja filozofija u današnjem svijetu? Zna se često čuti kako je ona nesvrhovita.
To je teško pitanje, pre svega zato što ni u samoj filozofiji ne postoji konsenzus oko odgovora na njega. Filozofija jeste i sama sebi tema, a pitanje o kraju filozofije se poteže već nekoliko vekova unazad. Budući da je izrasla iz mita, ona je bila prva disciplina koja je napravila iskorak od bajkovitog ka naučnom poimanju sveta. Iz nje su se rodile sve pojedinačne nauke, koje su vremenom postajale egzaktnije i podelile među sobom oblasti koje je nekada pokrivala filozofija. Kada se početkom dvadesetog veka ustoličila psihologija kao nauka o ljudskoj duši, filozofiji kao da je oduzet i poslednji teren na kome je opravdavala svoje postojanje. U dvadesetom veku pitanje o kraju filozofije postalo je opravdanije nego ikada. Ne samo da više nije bilo jasno čime se tačno ta disciplina bavi, već je težnja filozofije da po metodi parira egzaktnim naukama eskalirala u dominaciji analitičke filozofije koja danas ima primat na svim univerzitetima u svetu.
Mislim da je analitička filozofija tužan suvoparni kraj, takoreći ćorsokak, jedne tako plodne, sveobuhvatne, dišuće misli koja je zadirala u sve pore sveta, koja je kroz istoriju bila pogon, oslonac i kostur u progresu ljudskog mišljenja. Žao mi je što se sad svela na učameli vazduh univerzitetskih slušaonica gde se njeni temeljni postulati izračunavaju u zadacima, kredom po tabli. Od najšireg se svela na najuže i mislim da joj tu nema budućnosti. Ja očekujem revoluciju u filozofiji. Očekujem da se iracionalizam vrati na velika vrata. Očekujem ničeansko prevrednovanje svih vrednosti. Mislim da razum nije alat mudrosti, a filozofija je pre svega mudrost. Čovek ima još mnogo drugih alata kojima spoznaje i razume svet, a koji su u analitičkoj filozofiji potpuno zapostavljeni.
Dakle, verujem da filozofija ima budućnost, samo ne na ovaj način na koji sada postoji. Ali čak i da se potpuno ukine i izgubi svaki smisao, njena istorija je tako impozantna, tako bitna, nezaobilazna i jedinstvena, da ćemo zauvek imati razloga da izučavamo ono što je nekada bila, ako želimo da razumemo ko smo i gde smo sada.
Svaki tvit u knjizi kao da je svemir za sebe. Koliko se različitih svemira nalazi u Fridi?
Bezbroj. I stalno niču novi. Sve mi je inspiracija i svaki detalj iskustva može lako da izraste u svemir. Ne razumem stvaraoce kojima fali inspiracija. Meni ona često smeta, proizvodi mi u glavi previše materijala. Ja bih više volela da živim, nego da stalno stvaram. Ali kad vas taj nagon pritisne iznutra, onda nemate kud. Ako ga ne pogurate van, postaće autodestruktivan. Zato je moj stvaralački život stalni hod na granici konstruktivnog i destruktivnog. Trebalo je da prođu decenije dok nisam naučila da koliko-toliko ujarmim svoj stvaralački potencijal i ne dozvolim mu da divlja i pravi mi haos u duši. Lepo je imati sve te svemire u sebi, ali nisu laki za održavanje.
Moglo bi se reći da si popularizator intime na društvenim mrežama. Zašto, i zašto misliš da ljudi toliko zaziru od toga?
Nisam ja popularizator ničega. Ja sam za to da svako radi onako kako mu odgovara. Veliki broj ljudi zazire od javnog pokazivanja svoje intime, ja taj zazor smatram iracionalnim i nepotrebnim, ali ne zameram ljudima što su takvi, niti ih teram da budu drugačiji. Pisala sam više puta tekstove o privatnosti na internetu, i zaista mislim da prosečan čovek nema šta da krije, pre svega zato što nikog nije briga za naše male živote. Da sad izađem gola pred celi svet i istresem sva svoja iskustva i tajne, koga briga. Ne bi se promenilo ništa. Privatnost i intima su himere koje u realnosti nemaju nikakvu bitnu težinu. Ali ponavljam, ljudi treba da se ponašaju onako kako im je ugodno. Ako ne žele da pričaju o sebi, ne moraju. Meni su odbojniji oni koji namerno eksploatišu svoju intimu, jer je to uvek šokantno, a oni nemaju šta drugo da ponude. To se viđa često u savremenoj umetnosti, pa i među ljudima željnim popularnosti na mrežama. Uvek mogu da razlikujem nekog ko o svojoj intimi priča na spontan i neproračunat način, od onog ko prodaje svoju intimu zarad popularnosti ili da bi mu delo dobilo na težini. To mi je krajnje jadno i degutantno. Ja jesam za otvoenost, iskrenost, oslobađanje, ali nisam za iživljavanje nad sopstvenom intimom zarad drugih ciljeva.
